Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, применом члана 408. у вези са чланом 403. став 3. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на који ревизијски суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 8. ЗПП, будући да се правило о оцени доказа из члана 8. ЗПП у поступку пред другостепеним судом примењује само ситуацији када се другостепена пресуда доноси после одржане расправе пред тим судом. Другостепени суд је поступао у складу са позитивним прописима јер је динар средство плаћања у Републици Србији, па досуђивање девизног износа у динарској противвредности са каматом по стопи прописаној Законом о затезној камати са стањем на дан настанка штете уместо тужбом траженог девизног износа са каматом по каматној стопи коју одређује Европска централна банка за валуту евре почев од дана настанка штете, не води прекорачењу тужбеног захтева. Стога у поступку пред другостепеним судом није учињена битна повреда поступка из члана 407. став 1. тачка 5. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је дана 19.12.2019. године, у просторијама туженог, предала ББ, запосленој службеници код туженог износ од 59.000 евра, на име дела уплате премије осигурања, а у циљу закључења уговора о осигурању живота. Пре закључења уговора, тужиља је од означене запослене добила понуду за закључење уговора. Други део премије осигурања у износу од 50.000,00 евра, тужиља је предала истој запосленој дана 20.12.2019. године. Тужиља је уговарач осигурања, а датум почетка осигурања је 01.03.2019. године, с тим што осигурање истиче након пет година. Понуда садржи потпис тужиље као уговарача и осигураника и ББ, као заступника туженог. По пријему новца на име премије осигурања у укупном износу до 109.000 евра, запослена код туженог је тужиљи издала две потврде о уплати премије животног осигурања и на обе потврде се налази печат туженог. Приликом потписивања понуде, предаје новца и издавања потврде о издавању новца поред тужиље, била је присутна и њена ћерка, ВВ. Тужени није издао тужиљи полису осигурања на плаћене износе премије осигурања.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право из члана 155. и 170. Закона о облигационим односима, заључујући да је тужени одговоран и у обавези да накнади материјалну штету, коју је његов запослени на раду проузроковао тужиљи. По пријему премије осигурања у износу од 109.000,00 евра, запослена службеница туженог није издала тужиљи полису осигурања услед чега уговор о осигурању живота није реализован, па тужиља трпи штету у висини плаћеног износа премије. Такође, правилно је преиначењем првостепене пресуде одлучено о валути исплате главног дуга и камате. Чланом 395. Закона о облигационим односима прописано је да ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе. Валутна клаузула из цитиране одредбе закона, представља дозвољен правни посао уговорања у девизама у Републици Србији, с тим што се плаћање врши у динарима по курсу валуте вредновања у тренутку испуњења обавезе, што се примењује и на конкретан случај, код вануговорне одговорности за штету. Сходно наведеном, тужиљи је досуђена накнада штете у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате са законском затезном каматом почев од дана настанка штете 21.12.2019. године па до исплате, сагласно члану 4. Закона о затезној камати („Службени гласник РС“ бр. 119/12) у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате.

Ревизијом се у претежном делу указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што применом члана 407. став 2. ЗПП, није дозвољен ревизијски разлог, док се садржином ревизијских навода не доводи у сумњу правилна примена материјалног права.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић