У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда одредаба парничног поступка учињених пред другостепеним судом из члана 374. став 1. ЗПП на које се у ревизији неосновано указује.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Трећег основног суда у Београду П2 1909/17 од 26.05.2022. године разведен је брак парничних странака, а њихово заједничко малолетно дете ВВ, рођен 2012. године, поверен је мајци, овде тужиљи на самостално вршење родитељског права, те је истом пресудом уређен начин издржавања малолетног детета и начин одржавања личних односа детета са његовим оцем, овде туженим. Решењем првостепеног суда од 04.08.2020. године одређена је привремена мера којом је забрањено туженом узнемиравање тужиље лично, телефоном и писмено, које је решењем другостепеног суда преиначено у делу трајања мере заштите и одређено да ће мера трајати годину дана, почев од 04.08.2020. године. Према извештају Градског центра за социјални рад – Одељење Нови Београд од 22.07.2020. године међу родитељима малолетног детета, парничним странкама, значајно је нарушена комуникација, што доводи до честих неспоразума, услед чега су они упућени у саветовалиште. Тужени, покушавајући да контролише ситуацију ставља своју потребу за контролом испред потребе детета, а мајка услед немоћи и угрожености да контролише ту ситуацију обавештава орган старатељства понављајући исте садржаје проблема (проблеми са здрављем детета, неспоразуми током ванредног стања). Према налазу и мишљењу Градског центра за социјални рад, Одељење Нови Београд од 08.11.2022. године и допунског изјашњења од 07.03.2023. године, између родитеља малолетног детета постоји високо конфликтни однос који угрожава њихову међусобну родитељску сарадњу и комуникацију, а малолетно дете је потпуно инволвирано у родитељски конфликт. Родитељи се међусобно оптужују за неадекватно родитељско понашање, ради се о високонфликтним односима, па у конкретном случају није целисходно одређивање мере заштите од насиља у породици, јер нису констатовани индикатори насиља. Мајка није у стању да дефинише мере заштите од насиља, а у ту сврху се враћа на време када је дете било код оца и враћено јој је уз помоћ судских извршитеља, за актуелне проблеме са дететом, отпор које дете има према њој окривљује оца, док са друге стране отац оптужује мајку да не виђа дете по пресуди, да га не обавештава о здравственом стању детета и посетама код психијатра и психолога. Предлог је да се оба родитеља упозоре да не узнемиравају дете. Малолетни ВВ је привржен родитељима, признао је да жели да „усрећи“ родитеље и да сваком прича све најгоре о оном другом, те је дете потпуно утроугљено у дугогодишњи родитељски конфликт и постало је манипулативно, при чему малолетни ВВ негира било какво присуство насиља од стране оца.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање, другостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље закључујући да тужиља у смислу члана 231. ЗПП није доказала да се понашање туженог може окарактерисати као насиље над тужиљом и малолетним дететом, јер се у конкретном случају ради о озбиљно и трајно поремећеним партнерским односима у коме обе странке показују велики степен нетолеранције, нетрпељивости и вербалних аката, а тужиља није доказала да је тужени извршио насиље према њој и њиховом заједничком малолетном детету.

По оцени Врховног суда, становиште другостепеног суда је правилно, а ревизијом се неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Насиље у породици дефинисано је одредбом члана 197. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15), тако што је ставом првим, одређено да се под насиљем у породици подразумева понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице, док су у ставу другом истог члана закона, наведени карактеристични видови насиља, (именовани облици насиља), али уз одређење да се насиљем у породици сматра и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање које један члан породице испољава према другом члану породице (неименовани облици насиља).

У конкретном случају тужиља осим сопствених навода није доказала другим доказним средствима да су у понашању туженог присутни елементи насиља, како у односу на њу, тако и у односу на малолетно дете, те није неопходно одређивање предложене мере заштите од насиља у породици према туженом у овом случају. Понашање туженог према тужиљи и малолетном детету није такво да им угрожава телесни интегритет, душевно стање и спокојство, док са друге стране тужиља није била ни у стању да опише и дефинише поступке туженог који представљају психичко и физичко насиље, већ постојеће проблеме које има као родитељ и сваки поступак туженог приказује као психичко насиље, што је њен субјективни доживљај, али није доказ да то понашање објективно представља насиље у породици.

Насиље у породици подразумева такво понашање једног члана породице које је доминантно и надмоћно у односу на другог члана породице, тако да се овај осећа угрожено и немоћно. У конкретном случају између тужиље, малолетног детета и туженог не постоји однос жртва – насилник. Тужиља није доказа да су она и малолетно дете угрожени у односу на туженог, будући да обе парничне странке испољавају непријатељско понашање једна према другој, а тужиља није у могућности да прецизно идентификује облик насиља. Сврха изрицања мере од заштите насиља у породици састоји се у ограничењу и привременој забрани одржавања личних односа насилника са жртвом насиља, како би се њиховом применом спречило поновно извршење насиља и обезбедила нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравље и лична безбедност члана породице изложеном насиљу. Тужиља, нити њихово малолетно дете није изложено насиљу од стране туженог, с обзиром да са његове стране није било насилничког понашања. У тој ситуацији одређивање мере заштите од насиља у породици на начин како је то тужиља тужбом предложила није потребно, због чега је њен тужбени захтев неоснован.

Супротно наводима ревизије, тужиља није доказала неопходност одређивања предложених мера заштите од насиља у породици према туженом у овом случају, из разлога што понашање туженог према тужиљи и малолетном детету није такво да је угрожен њихов телесни интегритет, душевно здравље или спокојство, а понашање туженог према тужиљи нема елементе насилничког, безобзирног нити злонамерног понашања, већ се ради о субјективном доживљају тужиље за који не постоји узрок у објективном понашању туженог. Због изнетог, неосновано се наводима ревизије тужиље побија правилност примене материјалног права, а остале ревизијске наводе којима се оспорава утврђено чињенично стање, Врховни суд није ценио, с обзиром да се према члану 407. став 1. ЗПП ревизија из ових разлога не може изјавити.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић