Правноснажну другостепену пресуду у делу којим је првостепена пресуда преиначена, тужиља побијао благовременом ревизијом због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Општинског суда у Ваљеву П 2553/96 од 07.03.1997. године, усвојен је тужбени захтев тужиоца ББ, овде туженог, против тужених ВВ (који је до смрти у овој парници имао својство тужиоца) и АА, овде тужиље, те је утврђено да је као хипотекарни поверилац овлашћен да тражи намирење свог доспелог потраживања према њима, а по основу уговора о зајму Ов 3851/96, за износ главног дуга од 148.000,00 нових динара са законском затезном каматом од 29.10.1996. године до коначне исплате, и то из износа добијеног јавном продајом заложених добара – катастарске парцеле .., површине 0.04.28 ha и куће у изградњи подигнуте на истој парцели, уз обавезу накнаде трошкова поступка тужиоцу у износу од 1.162,50 нових динара. Решењем Окружног суда у Ваљеву од 11.03.1998. године, преиначено је решење Општинског суда у Ваљеву од 29.01.1998. године, тако што је на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Ваљеву од 07.03.1997. године, одређено извршење против овде тужилаца као извршних дужника, ради намирења главног дуга и трошкова поступка овде туженог као извршног повериоца, те трошкова извршења, забележбом решења о извршењу, утврђењем вредности непокретности (катастарске парцеле .., као и куће у изградњи подигнуте на истој парцели), њиховом јавном продајом и намирењем повериоца из износа добијеног продајом.

У извршном поступку утврђено је да вредност зграде износи 666.467,00 динара, вредност земљишта 102.720,00 динара, тако да вредност свих некретнина укупно износи 769.187,00 динара. Законска затезна камата на износ главног дуга од 148.000,00 динара, за период од 29.10.1996. године до 26.11.1999. године износи 436.758,88 динара, па укупан дуг износи 604.758,88 динара.

Решењем Општинског суда у Ваљеву И1 13/98 од 26.11.1999. године, овде туженом као извршном повериоцу досуђене су наведене непокретности, а решењем истог суда И1 13/98 од 18.01.2000. године, туженом су предате непокретности, уз обавезу да извршним дужницима доплати износ од 8.032,46 динара.

Тужени је по основу уговора о замени непокретности од 17.09.2001. године, непокретности које су му предате у извршном поступку заменио са ГГ за другу непокретност.

Решењем Општинског суда у Ваљеву П 2027/01 од 04.06.2002. године, укинута је потврда извршности на пресуду због изостанка П 2553/96 од 07.03.1997. године, а решењем Окружног суда у Ваљеву Гж 898/03 од 30.07.2003. године, укинута је наведена пресуда и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку, правноснажном пресудом Општинског суда у Ваљеву П 1311/03 од 19.06.2008. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца ББ, против тужених ВВ и АА јер је утврђено да су тужиоци пре досуђивања непокретности и предаје непокретности туженом, измирили дуг из зајма по уговору Ов 3851/96.

Пресудом Општинског суда у Ваљеву П 1480/08 од 08.09.2009. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца ВВ и АА против тужене Републике Србије којим су тражили да се обавеже тужена да им на име накнаде штете исплати износ од 7.352,500,00 динара са законском затезном каматом од 08.09.2009. године до исплате.

Ова парница отпочела је тужбом тужилаца ВВ и АА, који су од туженог потраживали враћање стеченог без основа, и то накнаду вредности непокретности према ценама у време вештачења у извршном поступку од 769.187,00 динара, а које су предате туженом уз обавезу да дужницима исплати износ од 8.032,46 динара. Обавеза туженог по том основу износи 761.154,54 динара. Како је у овом поступку правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Гж 669/20 од 31.10.2022. године обавезан тужени да тужиљи по том основу исплати износ од 380.577,27 динара (половину од укупне вредности непокретности) нижестепени судови су у наставку поступка после смрти сада пок. ВВ обавезали туженог да тужиљи као наследнику сада пок. ВВ, исплати износ од 380.577,27 динара. Такође, овом пресудом обавезан је тужени да тужиљи као наследнику сада пок. ВВ, на име накнаде штете због тога што је у периоду од 01.09.2017. године до 31.10.2019. године, са сада пок. ВВ имала трошкове на име закупа непокретности, исплати износ од 1.300 евра од укупно 2.600 евра, јер је правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Гж 669/20 од 31.10.2022. године, тужиљи накнађена штета у износу од 1.300 евра.

Међутим, нижестепени судови различито оцењују приговор застарелости потраживања накнаде штете коју тужиља потражује у овом поступку као наследник сада пок. ВВ у износу од 2.023.170,49 динара, у погледу ког захтева је тужиља правноснажно одбијена горе наведеном правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду од 31.10.2022. године у погледу захтева за накнаду штете коју је она претрпела. Наведени износ представља разлику између тржишне вредности непокретности на дан 11.06.1998. године (износа од 380.577,27 динара који је досуђен овом пресудом) и тржишне вредности коју је непокретност имала када је отпао основ за исплату потраживања које је тужени наплатио у извршном поступку предајом досуђених непокретности тужилаца – 24.10.2008. године (као дана правноснажности пресуде Општинског суда у Ваљеву П 1311/03 од 19.06.2008. године којом је захтев овде туженог одбијен). С обзиром да је тужиља за штету коју у овој парници од туженог потражује као наследник пок. ВВ, сазнала тек након одлуке Апелационог суда у Београду од 31.10.2022. године (којом јој је правноснажно досуђен износ од 380.577,27 динара, као и износ од 1.300,00 евра, а захтев за исплату износа од 2.023.170,49 динара са законском затезном каматом одбијен) према становишту првостепеног суда, приговор застарелости је неоснован применом одредбе члана 376. став 1. ЗОО, због чега јој је ова накнада и досуђена.

Међутим, по становишту другостепеног суда, застарело је потраживање сада пок. ВВ које тужиља као његов наследник у овој парници истиче према туженом у износу од 2.023.170,49 динара с обзиром да је од 24.10.2008. године (као дана правноснажности пресуде Општинског суда у Ваљеву П 1311/03 од 19.06.2008. године којом је захтев овде туженог одбијен) када је отпао основ за исплату потраживања у извршном поступку, па до подношења тужбе у овој правној ствари – 27.01.2015. године, протекао објективни рок од 5 година предвиђен одредбом члана 376. ЗОО. Због тога је другостепени суд у том делу првостепену пресуду преиначио и тужбени захтев тужиље одбио.

По становишту Врховног суда, правилано је другостепени суд применио материјално право при оцени правног основа потраживања које тужиља у овој парници према туженом истиче као наследник сада пок. ВВ у износу од 2.023,170,49 динара, као и при оцени истакнутог приговора застарелости.

У овом поступку настављеном након смрти сада пок. ВВ, а као његов наследник, тужиља је од туженог тражила исплату разлике између тржишне вредности половине непокретности у његовој својини на дан 11.06.1998. године у износу од 380.577,27 динара досуђене јој као наследнику по основу стицања без основа, и тржишне вредности коју је непокретност имала на дан када је отпао основ за исплату туженом потраживања које је намирено у извршном поступку 24.10.2008. године. Реч је о захтеву за накнаду стварне штете из члана 155 ЗОО у виду умањења имовине због промене вредности непокретности у време одузимања и тржишне вредности у време када је отпао основ 24.10.2008. године. Према општем правилу о стицању без основа садржаном у члану 210. став 1. ЗОО, имовину једног лица која је прешла у имовину неког другог лица без основа, стицалац је дужан да врати, а ако то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи. С обзиром да је тужени непокретности тужилаца које су му предате у извршном поступку заменио са трећим лицем уговором о замени непокретности од 17.09.2001. године, није био у могућности да тужиоцима врати ове непокретности, већ је обавезан да им накнади вредност постигнутих користи која је утвређена у износу од укупно 761.154,54 динара ( по 380.577,27 динара с обзиром да су непокретности биле заједничка имовина тужиље и њеног покојног супруга), док потраживани новчани износ од 2.023.170,49 динара, не представља корист коју је тужени остварио у својој имовини, и коју би био у обавези да накнади по правилима враћања стеченог без основа. Тужени од промене тржишне вредности није имао корист којом би увећао своју имовину с обзиром да је непокретност разменио још 17.09.2001. године, па потраживани износ представља губитак у имовини тужиље и њеног покојног супруга због промене тржишне вредности непокретности од одузимања до момента када је отпао основ по којем је иста предата туженом у извршном поступку и коју би тужени био у обавези да накнади тужиљи и њеном покојном супругу применом правила о накнади штете.

Како потраживање накнаде штете застарева у сваком случају за пет година од када је штета настала према одредби члана 376. став 2. ЗОО, од правноснажности пресуде којом је одбијен тужбени захтев овде туженог 24.10.2008. године па до дана подношења тужбе у овој правној ствари 27.01.2015. године, протекао је објективни рок од пет година прописан за застарелост потраживања накнаде штете.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић