Пресудом Привредног апелационог суда Пж 4677/24 од 30.10.2024. године, одбијене су жалбе туженог и тужиоца главног мешања као неосноване и потврђена је првостепена пресуда у ставовима I, II, III и IV изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу у ком је потврђена првостепена пресуда у одбијајућем делу, тужилац главног мешања је изјавио благовремену ревизију са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе и разматрања правног питања.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23–др. закон), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Другостепеном пресудом, у побијаном делу, правноснажно је одбијен тужбени захтев тужиоца главног мешања којим је тражио да се обавеже тужени АА да у року од 8 дана сачини писану исправу, оверену код надлежног јавног бележника у Новом Саду којом дозвољава тужиоцу за главно мешање да код Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности, Нови Сад 1, упише право својине на преосталим непокретностима, које су обухваћене тужбом за главно мешање, а које су ближе наведене у ставу IV изреке првостепене пресуде и одбијен је захтев којим је тужилац главног мешања тражио да суд обавеже туженог АА да тужиоцу главног мешања те непокретности преда у посед. Према образложењу нижестепених судова предметни објекти означени као 5 и 6 (помоћне зграде) нису обухваћени уговором о замени некретнина због чега тужилац за главно мешање нема потраживања према туженом поводом ових објеката. Исти су могли да буду наведени као предмет замене, а нижестепени судови су става да се не ради о припатку, јер су све помоћне зграде засебне просторије и означене посебним бројевима.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене пресуде, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Ревидент оспорава правилност примене материјалног права, али погрешна примена материјалног права, сама по себи, без испуњености осталих услова прописаних одредбом члана 404. Закона о парничном поступку, није довољан разлог за одлучивање о ревизији из те законске одредбе. Нису основани наводи ревидента да у конкретном случају одлука о одбијању тужбеног захтева у погледу објеката који су укњижени као помоћни објекти, одступа од досадашње судске праксе према којој се помоћне зграде сматрају припацима и као такви деле правну судбину главне ствари, из разлога што су према чињеничном утврђењу, наведени објекти третирани као самосталне целине које нису обухваћене уговором о размени непокретности, па стога не могу представљати припадак главној ствари. Имајући у виду наведено, неосновани су наводи ревидента да постоји потреба за уједначавањем судске праксе јер је побијана одлука донета на основу другачијег чињеничног утврђења од одлука у парницама које ревидент прилаже уз ревизију.

Зато је Врховни суд применом одредбе члана 404. став 2. донео одлуку као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије туженог на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу дана 18.10.2017. године. Вредност предмета спора износи 500.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 33. став 2. истог закона прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Како у конкретном случају означена вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази законом прописани цензус од 40.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужених није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић