Против правноснажне пресуде донете у другом степену - одлуке из става првог изреке у делу којим је потврђена одбијајућа одлука за ренту из става четвртог изреке првостепене пресуде, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвљеној (посебна ревизија) применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени ББ је поднео одговор на ревизију.

Посебна ревизија је изузетно правно средство које се, на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; у даљем тексту: ЗПП), може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, узимајући у обзир врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева.

Предмет тужбеног захтева о коме је одлучено правноснажном пресудом је накнада штете коју је тужилац, тада петнаестогодишњи дечак, по завршетку основне школе након које није наставио школовање, претрпео када је тужени ББ врата свог паркираног возила, осигураног код АД „Империјал осигурање“ (над којим је окончан стечајни поступак 18.09.2017. године), отворио у моменту када је је тужилац пролазио на бициклу, којом приликом је тужилац пао са бицикла и задобио тешку телесну повреду у виду прелома другог слабинског пршљена, као и лаку телесну повреду у виду нагњечења грудног коша, због чега је тужени ББ осуђен на новчану казну због тешког кривичног дела против безбедности јавног саобраћаја. Тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх, физичке болове и душевне болове због умањења животне активности од 15 % је делимично усвојен, док је одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због наружености (која је слабог степена) и за накнаду материјалне штете у виду ренте, с обзиром да тужилац никада није био запослен, нити је обављао пољопривредне радове на имању својих родитеља које чини кућа на плацу од 9 ари, и да се издржава од новчане социјалне помоћи. Судови су образложили и да би губитак радне способности од 20 % могао да представља штету уколико тужилац због тога не би могао да остварује приходе који би иначе по редовном току остварио или могао да оствари радом, што тужилац није доказао, због чега није било основа за примену члана 188. Закона о облигационим односима и за досуђивање тужиоцу накнаде у облику новчане ренте.

Наводи ревизије не указују на питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, због којих би било оправдано дозволити изузетну ревизију, већ су они везани за конкретну чињеничну подлогу и решавање спорног односа странака. Образложење побијане пресуде, у делу којим је одбијен тужбени захтев за досуђивање новчане ренте не одступа од одлука нижестепених судова и ревизијског суда у тумачењу и примени материјалног права, тако да не постоји ни потреба за новим нити уједначеним тумачењем права. Ревидент се не позива ни на неуједначену судску праксу те је, с обзиром на све изложено, Врховни суд нашао да нема разлога који би оправдавали одлучивање о изјављеној ревизији као о изузетно дозвољеној, због чега је одлучено као у првом ставу изреке, на основу члана 404. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења тужбе. Тужба у овој парници поднета је 18.10.2007. године, а означена вредност предмета спора је 1.000.000,00 динара (тужбени захтев је постављен на укупан износ од 922.059,00 динара).

Како означена вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена, те је одбачена другим ставом изреке овог решења, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић