Против преиначујућег дела правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиље ББ и ВВ су изјавиле благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени су доставили одговор на ревизију ревидената.

Врховни суд је испитао правноснажну пресуду у побијаном делу, у смислу одредбе члана 408., у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 10/2023), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), па је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а ревизијом ревидената не указује се на неку другу битну повреду прописану одредбом члана 407. став 1. тачке 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци АА и ББ су родитељи, а тужиља ВВ сестра покојног ЖЖ, бив. из ..., кога је, 20.03.2005. године у ..., испред клуба ''...',' лишио живота ЗЗ, на тај начин што је у њега испалио пројектил и нанео му повреде у виду прострелине грудног коша, прострелине трбуха и застрелине трбуха. У догађају који је претходио убиству ЖЖ дошло је до конфликта веће групе лица, међу којима су били и тужени. У време штетног догађаја сада пок. ЖЖ био је ангажован на пословима обезбеђења у клубу '...'', док су у том клубу, као гости, били присутни тужени, са којима је у друштву био и ЗЗ. Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 1301/15 од 24.03.2016. године, делимично је уважена жалба браниоца окривљеног ЗЗ, па је преиначена пресуда Вишег суда у Београду К 204/15 од 07.07.2015. године, у погледу одлуке о казни, тако што је Апелациони суд у Београду окривљеног ЗЗ, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 3) КЗ осудио на казну затвора у трајњу од 14 година. Истом пресудом оштећени АА, ИИ, ЈЈ и КК упућени су на парницу ради остваривања имовинско-правног захтева. Пресудом Вишег суда у Београду К 173/13 од 24.03.2015. године, на основу члана 422. став 1. тачка 3. ЗКП, према окривљенима ГГ, ЂЂ, ДД и ЕЕ, одбијена је оптужба да су извршили кривично дело учествовања у скупини која изврши насиље из члана 230. став 1. КЗ, с обзиром да је, у смислу одредбе члана 95. и 96. КЗ РС, дана 20.03.2015. године наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, а оштећени ИИ, ЈЈ, КК, АА, ЛЛ, ЉЉ, упућени су на парницу ради остваривања имовинско-правног захтева. Тужени су истакли приговор застарелости потраживања тужилаца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је тужбени захтев свих тужилаца усвојио налазећи да је приговор застрелости наоснован пошто је тужилац АА истакао имовинско- правни захтев у кривичном поступку вођеним против тужених па је упућен на парницу пресудом која је правноснажна 02.10.2015 година, а тужба је у овој парници поднета 29.04.2015 године. Другостепени суд је, побијаним делом пресуде преиначио првостепену пресуду у односу на ревиденте јер је закључио да је у односу на тужиље ББ и ВВ, приговор застарелости потраживања, који су истакли тужени, основан, имајући у виду да је пресудом Вишег суда у Београду К 173/13 од 24.03.2015. године, само АА упућен да свој имовинско-правни захтев оствари у парници и да тужиоци у овој правној ствари нису нужни већ формални супарничари, те да се у односу на тужиље ББ и ВВ нису стекли услови за примену одредбе члана 392. став 1. Закона о облигационим односима, којом је прописано да после прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост. С тим у вези, по оцени другостепеног суда, тужиље су накнаду штете према туженима, сходно привилегованом року застарелости прописаним одредбом члана 377. Закона о облигационим односима, могле потраживати само до истека рока застарелости кривичног гоњења за кривично дело које се туженима ставља на терет, а која застарелост је наступила 20.03.2015. године. Пошто су тужиље ББ и ВВ тужбу ради накнаде штете према туженима поднеле 29.04.2015. године, односно након истека рока застарелости предметног кривичног гоњења које је наступило 20.03.2015. године, то је, по оцени другостепеног суда, у односу на њих основан приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужених, због чега је њихово потраживање на име накнаде, како нематеријалне тако и материјалне штете, неосновано.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је, преиначењем првостепене пресуде у односу на тужиље ББ и ВВ, погрешно применио материјално право, а због тога је чињенично стање непотпуно утврђено.

Одредбом члана 388. Закона о облигационим односима, прописано је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. После прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост на основу одредбе члана 392. став 1. истог Закона. На основу одредбе члана 392. став 3. Закона о облигационим односима, кад је прекид застаревања настао подизањем тужбе или позивањем у заштиту или истицањем пребијања потраживања у спору, односно пријављивање потраживања у неком другом поступку, застаревање почиње тећи износа од дана када је спор окончан или свршен на неки други начин.

Застарелост се прекида истицањем имовинско-правног захтева у кривичном поступку. С тим у вези, то што је пресудом Вишег суда у Београду К 173/13 од 24.03.2015. године, само тужилац АА упућен да свој имовинско-правни захтев оствари у парници, није довољно за закључак о заастареслости потраживања тужиља ББ и ВВ. Током овог поступка, тужиље су у одговору на приговор застарелости који су тужени истакли, указале да су у кривичном поступку који је против тужених вођен у предметима Вишег суда у Београду К 173/13 и К 204/13 учествовале у својству оштећених, преко пуномоћника, адвоката Јована Мићића из ..., који је, у њихово име и за њихов рачун истакао имовинско-правни захтев, те су с тим у вези, предложиле да суд изврши увид у горе наведене предмете Вишег суда у Београду. Ради правилне оцене приговора застарелости потраживања у односу на ревиденте, нужно је било разјашњење чињенице о њиховом учешћу у кривичном поступку који је против тужених вођен у својству оштећених, те с тим у вези, истицања имовинско-правног захтева у односу на тужене, а та чињеница није утврђена.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од његовог исхода, у смислу одредбе члана 163. став 4. Закона о парничном поступку.

У поновном поступку, потребно је да другостепени суд, при одлучивању о изјављеним жалбама има у виду примедбе из овог решења, како би имао могућност да донесе правилну одлуку.

На основу одредбе члана 416. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић