Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена ЈВП „Србијаводе“ Београд, ВПЦ „Морава“ Ниш, благовремено је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права али и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, како то произилази из навода ревизије, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23). Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, те начин пресуђења и разлоге нижестепених судова, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Нижестепени судови су о захтеву тужиоца за накнаду материјалне штете у виду измакле користи одлучили на основу конкретне чињеничне подлоге од значаја за оцену постојања овог вида штете, а истицањем у ревизији да није био извођач радова, као ни наручилац, тужени у ствари оспорава утврђено чињенично стање, што не представља дозвољен ревизијски разлог по члану 407. став 2. ЗПП. Питање постојања штете па и измакле користи која се одређује применом одредбе члана 189. став 3. Закона о облигационим односима, постојања противправне радње и узрочно-последичне везе, довољно је расправљено у судској пракси, па нема ни потребе за новим тумачењем права или уједначавањем судске праксе, јер одлука не одступа од првног сватања израженог у одлукама овог суда у ситуацији када штета настане због радова вршених у јавном интересу, али пре извршене експропријације и остварене накнаде за експрописано земљиште.

Имајући у виду изнето, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради нанаде штете поднета је 18.10.2018. године, а вредност предмета спора је 238.979,52 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ради се о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, па је и ревизија туженог недозвољена применом члана 479. став 6. ЗПП.

Без обзира што је другостепени суд преиначио првостепену пресуду у једном делу и одлучио о захтеву тужиоца, у ком случају би у смислу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, ревизија била увек дозвољена, у овом случају ревизија није дозвољена, с обзиром да је у посебној глави Закона о парничном поступку (XXXIII) која регулише поступак у спору мале вредности, прописано да у овим споровима ревизија није дозвољена, због чега специјално правило искључује примену општих правила (члан 467. ЗПП).

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић