Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије тужиоца, изјављене на основу члана 404. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...10/23-др. закон), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.

Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште другостепеног суда у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови које банка обрачунава приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијенту у току реализације кредита могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита, било у процентуалном износу или у апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч и изражени кроз ефективну каматну стопу. У ситуацији у којој је тужени поступио на описани начин, односно имајући у виду да је тужиоцу дата општа понуда за закључење уговора о предметним кредитним средствима, која у свему испуњава услове прописане одредбом члана 33. Закона о облигационим односима, то нема повреде правног става. Наиме, у члану 1. уговора наведено је да се овај уговор закључује у складу са Уредбом Владе Републике Србије о условима за субвенционисање камата за кредите за одржавање ликвидности и финансирање обртних средстава и извозних послова у 2012. години. Наведеном уредбом су прописани како проценат једнократне накнаде за обраду кредита, тако и други услови који се односе на могућност добијања кредита за одржавање ликвидности и финансирање обртних средстава и извозних послова у 2012. години којима се одређују износи намењени за кредитирање предузетника, малих и средњих предузећа, начин пласирања и враћања тих средстава, те услови за субвенционисане камате и такви услови нису у колизији са правним стандардом који се тиче савесности и поштења за закључење уговора о кредиту. Код тако утврђеног чињеничног стања, није од утицаја позивање тужиоца на одлуке ревизијског суда, у смислу потребе уједначавања судске праксе, јер је чињенично стање у поступцима на које се позива другачије утврђено у односу на чињенично стање у овој правној ствари. Такође, у конкретном случају нема потребе за разматрањем правног питања од општег интреса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11... 10/23-др. закон) и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 19.03.2024. године, ради утврђења ништавости и исплате стеченог без основа. Вредност предмета спора износи 86.099,55 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку о привредним споровима, спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 479. став 6. наведеног закона прописано је да у споровима мале вредности, против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија. У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном постуку. Зато изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог закона није дозвољена.

Притом, законом прописана недозвољеност овог ванредног правног лека у овој врсти спора, искључује примену општег правила из члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, према коме је ревизија увек дозвољена, ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић