Тужени је поднео одговор на ревизију, не захтевајући накнаду за трошкове њеног састава.

Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном пресудом је исплата разлике у зараде тужиљи, а правноснажном пресудом је тужбени захтев одбијен. О овом праву тужиље, која је у утуженом периоду радила код туженог као стручни сарадник за научноистраживачки рад (и да јој је у складу са тиме обрачунавана и исплаћивана зарада према коефицијенту од 17,32 а у складу са закљученим уговором о раду од 07.07.2014. године), одлучено је уз примену материјалног права које је у складу са прaвним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у предметима са правним и чињеничним стањем као у овој правној ствари, а тиче се примене члана 104. Закона о раду, члана 6. став 1. тачка 6 Закона о високом образовању и члана 21. и 25. Правилника о организацији и систематизацији послова на Електронском факултету од 22.03.2018. године. У побијаној другостепеној одлуци изражен је правни став, да чињеница да је тужиља на основу Одлуке Комисије за стицање научних звања при Министарству просвете, науке и технолошког развоја од 02.01.2017. године, самоиницијативно стекла звање научног сарадника (за које рано место је, одредбом члана 41. тачка 4 Уредбе о нормативима и стандардима услова рада универзитета и факултета за делатности које се финансирају из буџета, прописан коефицијент сложености рада од 25,65), не може по аутоматизму довести до промене коефицијента за обрачун и исплату зараде, без измене уговорених услова рада, а што је у складу са праксом Врховног суда по овом питању, због чега нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Посебном ревизијом не може се побијати правноснажна пресуда због погрешне оцене изведених доказа (чиме се заправо оспорава утврђено чињенично стање) због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права, а ревидент не прилаже различите судске одлуке у којима је другачије одлучено у истој или сличној чињенично-правној ситуацији. Из наведеног разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 02.03.2022. године, а поднеском од 29.03.2024. године тужба је преиначена повећањем захтева. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 1.084.608,12 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, представља динарску против-вредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да ревизија није дозвољена.

На основу изложеног, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа-судија

Мирјанa Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић