Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију. Трошкове ревизијског поступка је тражила и определила.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба ЗПП, па нема ни повреде из члана 374. став 1. ЗПП, на коју се ревизијом указује, док битна повреда из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, није ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код тужене била у радном односу на одређено време почев од 23.05.2019. године до 22.11.2019. године, а 23.11.2019. године закључила је уговор о раду на неодређено време на пословима „...“ и распоређена је у једној од три продавнице тужене. Рад се обављао у две смене, прва смена је трајала од 7 часова до 14 часова и друга смена од 14 до 21 час, с тим да је у једној смени радила тужиља а у другој друга радница. Тужени је 01.12.2020. године донео Одлуку о смањењу броја извршилаца са два радника на једног, а истовремено је увео једносменски рад у трајању од 8 до 16 часова. Одлука није била истакнута на огласној табли. Решењем туженог од 07.12.2020. године, тужиљи је на основу члана 153. Закона о раду отказан наведени уговор применом отказног разлога из члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду у вези члана 17. уговора о раду, услед технолошких, економских и организационих промена. Решењем о исправци исправљен је став први диспозитива тако што уместо „отказује се уговор са послодавцем закључен 23.05.2019. године“ треба да стоји „отказује се уговор са послодавцем закључен 23.11.2019. године“. Тужиљи је радни однос престао 07.12.2020. године уз исплату отпремнине до дана престанка радног односа. У образложењу оспореног решења је наведено да продајни објекат не остварује потребне резултате промета са тенденцијом сталног пада промета и да је реорганизацијом процеса рада уведен једносменски рад чиме се смањује број извршилаца. На основу достављених биланса успеха утврђено је да је тужена у 2019. године и 2020. години пословала са добитком. Тужени није имао обавезу доношења програма за решавање вишка запослених.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев и поништили решење тужене од 07.12.2020. године којим је тужиљи отказан уговор о раду.

Наиме, тужиљи је отказан уговор о раду због престанка потребе за њеним радом, применом члана 179. став 1. тачка 5. Закона о раду, који је био на снази у време доношења побијаног решења, а којим је прописано да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. У конкретном случају, тужиља је обављала послове радног места продавца. Број извршилаца на том радном месту смањен је са два на једног извршиоца. Приликом утврђивања ко од запослених ће бити проглашен технолошким вишком, тужена је тужиљи отказала уговор о раду уз образложење да је дошло до смањења броја запослених као технолошком вишку, без навођења које су то конкретне технолошке, економске или организационе промене проузроковале престанак потреба за обављањем послова на наведеном радном месту, већ је то наведено пушално. Осим тога, тужена је била у обавези да образложи зашто у ситуацији смањења обима посла и смањења броја продаваца отпушта управо тужиљу.

Имајући у виду да наведено и околност да није доказано да је дошло до смањења промета односно до потребних резултата промета у пословању тужене, већ управо супротно да је тужена пословала са повећаним прометом, ревизија неосновано указује да је постојао оправдан разлог из члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду да тужиљи као технолошком вишку престане радни однос код тужене.

У смислу изнетог, по оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно поништили побијано решење о отказу уговора о раду и обавезали тужену да тужиљу врати на рад применом члана 191. Закона о раду.

Осталим наводима ревизије, понављају се жалбени разлози о којима се апелациони суд већ изјаснио, дајући разлоге које прихвата и ревизијски суд.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Захтев тужиље за накнаду трошкова састава одговора на ревизију, одбијен је на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер одговор на ревизију није потребан ради вођења парнице, па је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић