У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Зорице Булајић и Ирене Вуковић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Гордана Ракочевић, адвокат из ..., против туженог Здравственог центра Ужице – ОЈ Дом здравља Пожега, чији је пуномоћник Добрица Савић, адвокат из ..., ради поништаја решења о отказу уговора о раду и утврђивања прерастања радног односа, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 259/22 од 30.12.2022. године, у седници одржаној 26.03.2026. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 259/22 од 30.12.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожеги П1 97/21 од 01.10.2021. године, ставом првим изреке, усвојен је основни тужбени захтев и поништено решење о отказу уговара о раду туженог од 05.07.2019. године, којим је отказан уговор о раду од 31.08.2016. године, као незаконит. Ставом другим изреке, одбијен је основни тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужиљи радни однос на одређено време заснован код туженог прераставо у радни однос на неодређено време дана 05.07.2019. године, као неоснован. Ставом трећим изреке, одбијен је основни тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад на послове који одговарају њеној стручној спреми и да јој призна сва права на раду и по основу рада почев од 27.06.2019. године као дана престанка радног односа па до повратка на рад, као неосновна. Ставом четвртим изреке, одбијен је евентуални тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужени да је врати на рад на послове који одговарају њеној стручној спреми и призна јој сва права на раду и по основу рада почев од 27.06.2019. године као дана престанка радног односа па до повратка рад, као неоснован. Ставом петим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати 114.996,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 259/22 од 30.12.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена је првостепена пресуда у ставу другом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу првом и петом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду туженог од 05.07.2019. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду од 31.08.2016. године и обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 11.416,00 динара, са законском затезном каматом од доношења пресуде до коначне исплате.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану одлуку на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11 ... 10/23) Врховни суд је утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити има других битних повреда одредаба парничног поступка на које се ревизијом указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог на пословима више медицинске сестре у Служби за ... у ОЈ Дом здравља Пожега, на основу уговора о раду на одређено време од 31.08.2016. године због замене одсутног радника, са ступањем на рад 01.09.2016. године. Тужиља је примљена на рад до повратка запослене ББ, којој је радни однос мировао због ступања на функцију. Анексом уговора о раду тужиља је од 01.09.2017. године распоређена на исте послове у Одсеку ... у ОЈ Дом здравља Пожега, због потребе процеса и организације рада код туженог. Наведени уговор је отказан оспореним решењем туженог, јер је запослена ББ, коју је тужиља замењивала, након разрешења са функције поднела захтев да се врати на рад код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и поништио као незаконито решење о отказу уговора о раду из разлога што је тужиља била радно ангажована код туженог до 30.06.2019. године, те јој по оцени овог суда радни однос није могао престати 27.06.2019. године, јер је фактички радила и након тог датума. Преостали део тужбеног захтева је одбио налазећи да је тужиљи истекао рок на који је засновала радни однос с обзиром да се запослена коју је тужиља мењала вратила на посао.

Другостепени суд је закључио да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право у делу за поништај решења о отказу уговора о раду због чега је у овом делу усвојио жалбу, преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да је тужиљи престао радни однос даном повратка одсутне запослене на рад, а то је 28.06.2019. године. Међутим, по ставу тог суда правилна је одлука у делу којим је одбијен тужбени захтев за преображај радног односа са одређеног на неодређено време, имајући у виду да је у означеном периоду на снази био Закон о буџетском систему, којим је прописана искључива забрана заснивања радног односа са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места.

По оцени Врховног суда, а супротно наводима ревизије, побијана пресуда је заснована на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1); да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида, не може бити дужи од 24 месеца (став 2); да изузетно од става 2. овог члана, уговор о раду на одређено време може да се закључи између осталог ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог, до његовог повратка (став 4. тачка 1).

Одредбом члана 27е став 34. Закона о буџетском систему („Службени гласник РС“ број 108/13...72/19), прописано је да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2020. године. Чланом 105. истог закона, прописано је да ако су одредбе других закона односно прописа, у супротности са овим законом, примењују се одредбе овог закона.

Полазећи од садржине наведене норме Закона о раду, послодавац има могућност да закључи уговор о раду на одређено време са запосленим, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком, а изузетно послодавац може да закључи уговор о раду на одређено време са запосленим ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог и тада је рок одређен повратком тог запосленог на рад. У конкретном случају тужиља је засновала радни однос код туженог уговором о раду на одређено време ради замене привремено одсутне запослене ББ, па је трајање радног односа тужиље одређено до повратка наведене запослене на рад и њеним враћањем на рад код туженог 28.06.2019. године уговор о раду тужиље који је заснован на одређено време престао је по самом закону, на основу одредбе члана 175. Закона о раду. Следом наведеног, законито је решење туженог од 05.07.2019. године којим је само констатовано да је тужиљи престао радни однос због повратка на рад запослене коју је тужиља мењала, јер исто има само деклараторни карактер. У таквој чињеничној и правној ситуацији правилан је закључак у побијаној одлуци, да не може доћи ни до прерастања радног односа са одређеног на неодређено време, јер по овом основу (замена привремено одсутног запосленог) не може доћи до преображаја радног односа. У том смислу неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Такође, и по оцени Врховног суда, норме Закона о буџетском систему су lex specialis и дерогирају норме Закона о раду (у конкретном случају одредбу члана 37), што произлази и из члана 105. Закона о буџетском систему. Дакле, нема места примени одредбе члана 37. Закона о раду, јер се њеној примени супротставља одредба члана 27е став 34. у вези са чланом 105. Закона о буџетском систему. Прописима којима се ограничава број запослених на неодређено време императивног су карактера. Полазећи од тога и у конкретном случају се имају применити одредбе Закона о буџетском систему, па како је истим било забрањено запошљавање нових лица у јавном сектору ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места, осим у изузетним случајевима (уз сагласност надлежног органа Владе).

Како је неоснован тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа, као и за преображај радног односа, то је правилно одбијен и захтев тужиље за враћање на рад, као и да јој тужени призна сва права из радног односа с обзиром на акцесорни карактер тих захтева.

Из наведених разлога, а с обзиром да се наводима ревизије оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог према одредби члана 407. став 2 Закона о парничном поступку, Врховни суд је применом члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић