Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац – противтужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 10. и став 1. ЗПП, погрешне примене материјалног права и прекорачења тужбеног захтева одлучивањем о нечем другом а не оном што је тужбом тражено, са предлогом да се о ревизији одлучи по члану 404. ЗПП.

Тужена – противтужиља ББ је поднела одговор на ревизију. Захтев за накнаду трошкова није поставила.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Побијаном пресудом одлучено је о конексним захтевима тужбе и противтужбе за утврђење својине и предају поседа пословног простора површине 15 м2, у стамбено- пословној згради у Чачку, на адреси ..., коју је за тржиште саградио и њеним деловима располагао у току градње д.о.о. „Велимировић инжењеринг“ Чачак, одступајући од пројекта и грађевинске дозволе за градњу ове непокретности, који су издати на име друготуженог привредног друштва „Ратко Митровић“ Нови Сад. Инвеститор је судски овереним споразумима два пута теретно располагао спорним пословним простором у фази изградње. Прво располагање извршено је споразумом од 18.11.1999. године, по коме је за уступљени пословни простор правног лица „Први октобар“ Чачак у згради која је на локалитету срушена, уступио два локала у приземљу на наведеној адреси површине 27,64 м2 (чијим преграђивањем је настао спорни локал) и 14,30 м2, као и један локал на другој адреси од 49,83 м2, а друго располагање извршено је у корист правног претходника трећетужене ВВ споразумом од 02.03.2000. године, којим је за уступљени пословни простор коришћен за часовничарску радњу у згради која је на локалитету срушена преузета обавеза предаје спорног локала од 15,20 м2. У току изградње између д.о.о. „Велимировић инжењеринга“ Чачак и „Првог октобра“ Чачак, закључен је анекс споразума по коме се инвеститор обавезао да уместо два пословна простора у приземљу исплати новчану накнаду, међутим, овај споразум је пресудом од 21.04.2004. године раскинут, па је „Први октобар“ након тога пред судом покренуо поступак за испуњење уговорне обавезе по првобитном споразуму од 18.11.1999. године. У то време над „Првим октобром“ водио се стечајни поступак. Правном претходнику тужене ББ инвеститор је предао посед спорног локала почетком децембра 2004. године, а тужилац је из стечајне масе „Првог Отобра“ 20.12.2004. године купио два локала која су предмет споразума од 18.11.1999. године. У закљученом уговору наведено је да је у току судски спор за извршење споразума од 18.11.1999. године, да се правни претходник трећетужене налази у поседу спорног локала, а тужилац је на ове услове и будуће трошкове пристао, одрекао се било каквог потраживања према продавцу и након правноснажног окончања парнице 11.03.2008. године ступио у посед два саграђена локала на адреси Чачак, ... (локал Л10 пројектоване површине 27,64м2 умањен је за површину спорног локала). Побијана пресуда заснована је на одредбама чланова 41. став 1. и 72. Закона о основама својинскоправних односа, а према датим разлозима одлуку су определиле чињенице да изведено стање не одговара пројекту и грађевинској дозволи, које јавне исправе нису мењане, да су оба власника пословних просторија у срушеној стамбеној згради закључила теретне уговоре о замени ранијих пословних простора за новосаграђену површину, да је правни претходник трећетужене ступио у посед уступљеног пословног простора пре него што је тужилац из стечајне масе купио непокретности које инвеститор није предао у посед по споразуму од 18.11.1999. године, те да је тужилац писмено закљученим уговором преузео ризик везан за обим права стечајног дужника на пословном простору који је био предмет спора. Пошто савесност ВВ као стицаоца непокретности у изградњи није доведена у сумњу (савесност се претпоставља), а тужилац из стечајне масе купио непокретности чији посед није могао да оствари пошто је стечајни дужник са инвеститором водио спор за испуњење обавезе према споразуму од 18.11.1999. године, при чему је имао знања да фактичко стање не одговара јавним исправама и да је ВВ у поседу спорног локала, по оцени Врховног суда неосновано се ревизијом указује да постоји потреба за разматрањем правних питања у смислу члана 404. ЗПП. Примена материјалног права условљена је у сваком конкретном случају утврђеним чињеницама. Пресуда Врховног суда Рев 481/2017 од 24.05.2019. године на коју тужилац указује не представља доказ различитог поступања у битно истоврсној чињеничној ситуацији, пошто у конкретном случају у време закључења купопродајног уговора 20.12.2004. године стечајни дужник „Први октобар“ није имао својину на изграђеном локалу од 15м2, већ само облигациона права из споразума од 18.11.1999. године који је закључен са полазиштем на пројектовано стање, тужилац је преузео ризик везан за права која стиче уговором од 20.12.2004. године, па тужилац закључењем купопродајног уговора није стекао својину оригинарним путем, већ су за спорни однос релевантна правила о јачем праву садржана у члану 41. Закона о основама својинскоправних односа.

Институт посебне ревизије резервисан је за питања правилне примене материјалног права, па ревизијски наводи којима се указује на битне повреде одредаба парничног поступка нису цењени пошто не могу довести до другачије одлуке.

Из наведених разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије по члану 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба је поднета 12.01.2005. године, а противтужба 07.04.2009. године. Поступак је након укидног решења Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3648/16 од 03.08.2018. године спроведен и одлука донета по правилима Закона о парничног поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), у складу са одредбом члана 506. став 1. тог закона. Вредност предмета спора (члан 33. став 2. ЗПП) је по тужби 3.100.000,00 динара, по противтужби 501.000,00 динара, ове вредности се не сабирају, па с обзиром на средњи курс евра НБС од 79,41 динара у време подношења тужбе, односно 93,07 динара у време подношења противтужбе, не прелази имовински цензус који омогућује изјављивање ревизије.

Из наведених разлога, на основу одредбе члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић