Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, 55/14) и утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Окружног суда у Врању Рех 15/07 од 25.12.2007. године, усвојен је захтев за рехабилитацију сада пок. ББ, бив. из села ... и утврђено да су пресуда Окружног суда у Врању 33/52 од 17.05.1952. године, у предмету окривљеног ББ, због кривичног дела удруживања против народа и државе из члана 117. КЗ, за које је осуђен на казну строгог затвора од 7 година, у коју се урачунава време проведено у притвору од 09.11.1951. године и на казну ограничења грађанских права у трајању од једне године, као и пресуда Врховног суда Народне Републике Србије у Београду Кж 1499/52 од 01.09.1952. године, којом је потврђена наведена првостепена пресуда, ништаве од тренутка доношења и да су ништаве правне последице наведених пресуда. ББ, отац тужиље је казну затвора издржавао у истражном затвору и у логору ''...'' на Голом Отоку, одакле је пуштен 19.11.1956. године, 1958. године се оженио ВВ и 1959. године из тог брака се родила тужиља. Тужиљин отац је преминуо ... 1980. године од ... .

На утврђено чињенично стање, правилно су нижестепени судови применили материјално право и то одредбе члана 7. тачка 5. и члана 26. став 1., став 3. и став 4. Закона о рехабилитацији (''Службени гласник РС'' бр. 92/2011), одбијањем тужбеног захтева.

Правилно су нижестепени судови закључили да тужиља нема право на накнаду нематеријалне штете из члана 7. тачка 5. Закона о рехабилитацији, у вези са чланом 26. став 1, 3. и 4. истог закона, пошто је рођена након повратка њеног оца са Голог Отока, тако да није била лишена очевог родитељског старања, те се не може сматрати ни ''жртвом'' незаконитог и неправилног рада државних органа. Право на накнаду материјалне штете због повреде права и слобода (за неплаћени рад, неплаћени прековремени рад, неплаћену плату за време незапослености, разлику у пензији), применом одредаба чланова 21. и 26. Закона о рехабилитацији има само рехабилитовано лице које је било у животу у моменту ступања на снагу овог Закона. Имајући у виду да је тужиљин отац преминуо 1980. године, пре ступања на снагу Закона о рехабилитацији 2011. године, тужиља као његов законски наследник, то право нема. Закон о рехабилитацији признаје тужиљи, као законском наследнику рехабилитованог лица право на накнаду нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица, под условом да између смрти и неправилног и незаконитог рада државног органа постоји узрочно-последична веза.

Имајући у виду да је тужиљин отац преминуо 24 године након повратка са Голог Отока, правилно су нижестепени судови закључили да нема узрочно-последичне везе између смрти рехабилитованог лица и радњи органа тужене, због чега је тужбени захтев правилно одбијен у целости.

Ревизијом се истиче да су судови погрешно утврдили да између смрти тужиљиног оца и боравка на Голом Отоку нема узрочно-последичне везе, чиме се оспорава утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено у ситуацији када је другостепени суд потврдио првостепену пресуду, применом члана 407. ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 414. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић