По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11... 87/18), због разматрања правног питања и уједначавања судске праксе у вези права на накнаду трошкова поступка. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијано решење о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11...87/18), на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев у целини и тужена је обавезана да у корист тужиље изврши уплату тражених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО. Одлуку да свака странка сноси своје трошкове поступка, првостепени суд је донео руководећи се разлозима правичности, сматрајући да је тужиља могла у ранијем поступку у којем је остварила новчану накаду да потражује и доприносе, па иако је тужбени захтев за уплату доприноса основан, направљени су непотребни издаци који превазилазе висину тужбеног захтева. Другостепени суд је одбио жалбу тужиље и потврдио одлуку о трошковима поступка, прихватајући као правилне разлоге првостепеног суда.

По оцени Врховног касационог суда основано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права у делу нижестепених одлука којима је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одредбом члана 153. става 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. ставом 1. ЗПП да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак нижестепених судова да трошкови овог поступка нису били потребни. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка, осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни једном законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка у ситуацији када је странка успела у спору.

Сходно наведеном, Врховни касациони суд је преиначио првостепену и другостепену одлуку у делу о трошковима поступка тако што је обавезао тужену да тужиљи на име накнаде трошкова првостепеног поступка исплати износ од 33.000,00 динара. Наведени износ обухвата награду пуномоћнику за састав тужбе у износу од 6.000,00 динара, награду пуномоћнику за заступање на три одржана рочишта (11.01.2017. године, 24.02.2017. године и 04.10.2018. године) у износима од по 7.500,00 динара и за заступање на једном неодржаном рочишту ( 11.06.2018.године) у износу од 4.500,00 динара. Тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 12.000,00 динара, који се односи на награду пуномоћнику за састав жалбе.

Како је тужиља успела у поступку по ревизији, овај суд је применом члана 165. става 2. у вези чланова 153. и 154. ЗПП обавезао тужену да тужиљи накнади трошкове ревизијског поступка у износу од 12.000,00 динара који се односи на награду пуномоћнику за састав ревизије.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 416. става 1. у вези члана 420. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић