Према члану 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14 и 87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд налази да у овом случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, за одлучивање о ревизији тужиље, као изузетно дозвољеној, пошто не постоји потреба разматрања правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, нити новог тумачења права. Правноснажном пресудом одлучено је одбијањем захтева тужиље за накнаду на име новчаног обештећења за неимовинску штету изазваном повредом права на суђење у разумном року, као преурањеног. Питање правних последица преурањеног тужбеног захтева довољно је разјашњено у судској пракси, док је изражено правно схватање у нижестепеном одлукама о испуњености услова за остваривања права на правично задовољење због повреде права на суђење у разумном року, у складу са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права - Закона о заштити права на суђење у разумном року (''Службени гласник РС'' бр. 40/2015) као релевантног за пресуђење ове правне ствари. Поред тога, тужиља у ревизији указује на неуједначену судску праксу на основу приложених одлука из друге парнице, али другачија одлука нужно не указује на другачији правни став изражен у тој одлуци обзиром да правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања.

Из изложених разлога Врховни касациони суд налази да у овом случају нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље, па је одлука као у ставу првом изреке овог решења донета у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије тужиље, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужиља је тужбу суду поднела дана 16.01.2020. године, са захтевом за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у износу од 1.800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате.

Чланом 27. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15), прописано је да независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом, сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак (став1.), и да ревизија није дозвољена (став 3.).

Спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, сходно одредби члана 468. став 1. Закона о парничном поступку. Против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности, ревизија није дозвољена, јер је тако прописано одредбом члана 479. став 6. истог Закона.

На основу цитираних одредби закона, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке овог решења донео у смислу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић