Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ..49/13-Ус, 74/13-Ус, 55/14, 87/18- у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примена материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став два).

По оцени Врховног касационог суда, нема законских услова за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

У конкретној правној ствари предмет тражене правне заштите је исплата новчаног потраживања тужиље по основу неисплаћених износа старосне пензије коју је остварила по решењу туженог од 21.03.1997. године, са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ, за период од 15.02.1999. године до 20.01.2002. године. О праву тужиље одлучено је на основу конкретних чињеница и околности овог случаја, правилном применом члана 1089, 1090, 1092, 1093 и члана 111, 117. и 172. Закона о облигационим односима, имајући у виду да су странке правно ваљаним вансудским поравнањем у потпуности регулисале своја права и обавезе у вези неисплаћених пензија тужиље. Правно питање примене материјалног права у погледу рока застарелости које се поставља у посебној ревизији није било разлог одбијања тужбеног захтева. Побијана другостепена одлука којом је одбијена жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев, заснована је на примени и тумачењу материјалног права које је у складу са правним схватањима израженим кроз судске одлуке. Како питање застарелости није било разлог одбијања тужбеног захтева, приложене пресуде Врховног касационог суда, Вишег суда у Београду и Евроспког суда за људска права не оправдавају одлучивање о посебној ревизији јер се не ради о истој чињеничној и правној ситуацији.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке решења.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-Ус, 74/13-Ус, 55/14, 87/18- у даљем тексту: ЗПП), и утврдио да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да спорови мале вредности у смислу одредаба ове главе јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Чланом 479. став 6. истог закона прописано је да против одлуке другостепеног суда (у споровима мале вредности) није дозвољена ревизија.

Тужба у овој правној ствари поднета је 23.10.2013. године ради неоснованог обогаћења а вредност предмета спора побијане правноснажне одлуке износи 102.698,68 динара, који износ очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Дакле, побијана другостепена пресуда донета је у поступку у спору мале вредности из члана 468. став 1. ЗПП.

Како се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору мале вредности, ревизија тужиље није дозвољена на основу одредбе члана 468. и члана 479. став 6. ЗПП. На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић