Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија дозвољена на основу члана 403. став 2. тачка 2. истог закона и да је основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог. Решењем Републичког фонда ПИО од 21.11.1996. и од 24.11.2000. године признато јој је право по основу друге категорије инвалидности односно право на запослење на свом послу ... са скраћеним радним временом, као и право на новчану накнаду зараде због рада са скраћеним радним временом које се обрачунава у висини 80% од основа, односно разлике између зараде коју запослени инвалид рада остварује радећи са скраћеним радним временом и зараде коју би остварила радећи на истом радном месту са пуним радним временом. Предмет тужбеног захтева у овој парници је разлика зараде за одређени период у току 2013. и 2015. године када је тужиља била на боловању, у ком периоду је тужени исплатио накнаду зараде у мањем износу од оног који јој припада јер је из обрачуна зараде искључио време проведено на боловању.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиља и за дане у којима се налазила на боловању има право на накнаду зараде на основу члана 85. Закона о пензијском и инвалидском осигурању због чега је прихватајући налаз и мишљење судског вештака усвојио тужбени захтев.

По оцени другостепеног суда, накнада зараде инвалидима рада коју исплаћује Фонд ПИО због умањења радне способности се исплаћује само за дане проведене на раду и за дане за које је према Закону о раду утврђено обавезно одсуствовање са рада, па како тужиљи за наведени период није исплаћена инвалиднина јер на њу није имала право, преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев у целости.

Становиште другостепеног суда није правилно.

Према члану 85. Закона о пензијском и инвалидском осигурању накнада зараде због рада са скраћеним радним временом, односно накнада зараде због рада на другом одговарајућем послу припада за дане проведене на раду, као и дане за које по прописима о радним односима припада накнада зараде.

Накнада зараде прописана је Законом о раду у члановима 114-117. По члану 115. овог закона, запослени има право на накнаду зараде и за време одсуствовања са рада због привремене спречености за рад.

Према цитираним законским одредбама накнада зараде, поред накнаде за дане проведене на раду, припада и за дане одсуства са рада (службено одсуство, боловање итд) на начин прописан Законом о раду. Како је у конкретном случају тужиља инвалид која је радила са скраћеним радним временом у утуженом периоду била на боловању, за који период јој по одредбама Закона о раду припада накнада зараде коју јој тужени није исплатио, то је на исплату ове накнаде правилно обавезан првостепеном пресудом на основу члана 154. став 1. ЗОО са законском затезном каматом почев од доспелости сваког потраживања. Висина ове накнаде утврђена је налазом и мишљењем судског вештака за економско-финансијску област.

Преиначењем одлуке другостепеног суда и одбијањем жалбе потврђена је првостепена пресуда која у себи садржи и решење о трошковима првостепеног поступка који су досуђени. На основу члана 165. став 2. у вези члана 163. став 2. ЗПП Врховни касациони суд је обавезао туженог да тужиљи накнади трошкове ревизијског поступка и то на име састава ревизије у износу од 12.000,00 динара, заступање од стране адвоката пред другостепеним судом у износу од 7.500,00 динара, судске таксе на ревизију у износу од 8.635,00 динара и судске таксе на одлуку по ревизији у износу од 12.953,00 динара, све одмерено према важећој АТ и ТТ.

На основу члана 416. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић