Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 55/14) и утврдио да је ревизија неоснована.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је по основу уговора о раду бр. .. од 04.05.2010. године био у радном односу код туженог на неодређено време, на пословима радника ... . Правилником о организацији и систематизацији послова од 15.10.2013. године, измењена је организација рада на нивоу туженог, а новом систематизацијом у огранку у ... није предвиђено радно место радника ... . Након тога, тужени је донео Програм решавања вишка запослених од 25.10.2013. године, којим су предвиђени критеријуми за утврђивање вишка, те да се утврђивање вишка запослених првенствено одређује на основу укидања радног места на коме запослени ради, па како је укинуто радно место радника ..., тужиоцу је решењем туженог бр. .. од 13.03.2014. године престао радни однос са 10.01.2014. године због престанка потребе за његовим радом. Тужени је после отказа уговора о раду тужиоцу исплатио отпремнину за 32 године радног стажа у висини од 324.006,00 динара. Тужилац је на основу решења инспекције рада враћен на рад код туженог до доношења правноснажне судске одлуке у поступку за поништај наведеног решења о отказу уговора о раду на пословима радника ... . Потом је тужени поново решењем бр. .. од 28.01.2015. године тужиоцу отказао уговор о раду услед престанка потребе за његовим радом, а радни однос му је престао 30.01.2015. године. Пре престанка радног односа, 29.01.2015. године тужени је тужиоцу исплатио отпремнину за две године радног стажа у висини од 24.438,00 динара. Првостепени суд је оценио да није било упражњено радно место ..., на ком радном месту је тужилац претходно радио, јер је тужени на ово радно место примио другог ... који је мењао ... на боловању.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду од 28.01.2015. године, а правилно је другостепени суд одлучио када је одбацио тужбу у делу којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да тужиоца распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима.

У конкретном случају, тужиоцу је отказан уговор о раду на основу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05...75/14), којим је прописано да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. Пре доношења решења о отказу уговора о раду, тужени је донео правилник о организацији и систематизацији послова 15.10.2013. године којим није предвиђено радно место радника ... у огранку у ... . Овим правилником укинуто је радно место тужиоца, а није било другог одговарајућег радног места на које би тужилац могао да буде распоређен. Тужиоцу је пре доношења решења о отказу уговора о раду исплаћена отпремнина у складу са обавезом послодавца која је прописана чланом 158. Закона о раду.

Супротно ревизијским наводима, у ситуацији када не постоји законска обавеза за доношење Програма решавања вишка запослених, као у конкретном случају, оспорено решење туженог од 28.01.2015. године је законито. Спровођење организационих, економских и технолошких промена спада у домен одлучивања туженог, тако да се целисходност и оправданост тих промена не цени у судском поступку. У овој врсти спора суд оцењује само законитост одлуке о престанку радног односа отказом уговора о раду.

Како је у конкретном случају радно место на којем је тужилац радио укинуто, у том случају не постоји обавеза туженог послодавца да примени критеријуме ради утврђења ко је од запослених вишак, јер се критеријуми примењује само у случају када долази до смањења броја извршилаца на истом радном месту, односно одлучује се ко ће од више запослених на истим пословима бити проглашен вишком, што овде није случај. Имајући у виду да је тужиоцу законито престао радни однос због разлога који је прописан чланом 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, то је неоснован захтев тужиоца за враћање на рад јер нису испуњени услови прописани чланом 191. став 1. Закона о раду.

Такође је правилно другостепени суд одлучио када је одбацио тужбу у делу захтева којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да тужиоца распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, ценећи да одлука о овом захтеву не спада у судску надлежност, јер је распоређивање запосленог на одређено радно место у искључивој надлежности послодавца.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

У ревизији се истиче да тужиоцу није могао да престане радни однос до правноснажног окончања поступка поводом одлучивања о законитости решења туженог од 13.01.2014. године којим је тужиоцу по истом основу престао радни однос. Међутим, ови ревизијски наводи су неосновани јер је правноснажном делимичном пресудом Основног суда у Великој Плани П1 38/14 од 18.07.2017. године поништено решење о престанку радног односа од 13.01.2014. године, тако да на коначан исход радноправног статуса тужиоца није од значаја што је у истој парници одлучивано о законитости решења о отказу уговора о раду које је донето 13.01.2014. године и 28.01.2015. године.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић