Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4814/21 од 06.12.2021. године, ставом првим изреке потврђена је првостепена пресуда у ставовима другом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке и жалба тужиоца у овом делу одбијена као неоснована. Ставом другим изреке, одбачена је као недозвољена жалба тужиоца изјављена против става седмог изреке првостепене пресуде. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца да се обавеже тужени да му плати трошкове другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је дао одговор на ревизију, уз захтев за накнаду трошкова.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем туженог бр. .. од 29.12.2014. године тужиоцу је отказан уговор о раду раду од 15.05.2012. године (са анексом од 10.09.2014. године), с позивањем на чланове 179. став 2. тачка 5. и 192. Закона о раду и члан 52. став 2. тачке 5. Колективног уговора (КУ) туженог, због учињене повреде радне обавезе дана 25.09.2014. године „нецелисходно и неодговарајуће коришћење средстава за рад“ (члан 53. став 1. тачка 10. КУ) и проузроковање материјалне или нематеријалне штете послодавцу без обзира на вредност (члан 53. став 1. тачка 25. КУ), тако што је радећи на пословима магационера у Одељењу велепродаје 4. у малопродајном објекту Темпо ..., управљао високодохватним виљушкаром неприлагођеном брзином, ударивши прво у теретна колица којим је управљао запослени ББ, а затим је истим средством за рад ударио у зид близу магацинских врата објекта, чиме је неодговорно користио средства за рад и проузорковао послодавцу материјалну штету. Доношењу решења претходило је упозорење туженог бр. .. од 28.10.2014. године о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиоцу, које је тужилац примио истог дана, у коме је детаљно описан начин повреде радне обавезе коју је учинио, уз достављање видео снимка са сигурносне камере о догађају од 25.09.2014. године, фотографије оштећења, изјаве запосленог ББ од 25.09.2014. године и изјаве менаџера програма прехране ВВ од 25.09.2014. године). Тужилац се 25.09.2014. године изјаснио на упозорење.

Из исказа саслушаних сведока и прегледа видео камере догађаја утврђено је да је тог дана тужилац возио виљушкар брзином која није била прилагођена датим околностима, с озбиром на то да је виљушкаром обишао потрошача са колицима, а након тога при покушају уласка у магацински простор ударио у теретна колица којим је управљао други запослени, а затим и у зид магацинских врата (на коме су видљива оштећења у виду напуклина), чиме је угрозио и безбедност потрошача. Том приликом лименке са кока колом које је превозио тај запослени (сведок ББ) пале су са теретних колица, а њихов садржај се расуо по поду иако је менаџер програма прехране ВВ више пута упозоравао виљушкаристе због тога што не користе ланце ради обезбеђења простора у коме раде и због брзине коју користе у току обављања посла, па и тужиоца (који је био обучен за безбедно руковање са ручним електричним виљушкаром). Вештачњем је утврђено да изгубљена зарада тужиоца од 01.12.2019. године до 24.07.2020. године износи 1.889.591,63 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредаба чланова 179. став 2. тачка 5., 180. и 191. Закона о раду одбили захтев тужиоца за поништај решења о отказу уговора о раду од 20.04.2016. године, враћање на рад и накнаду штете због изгубљених зарада за утужени период, као и за уплату тражених доприноса на тражене износа на име накнаде штете јер је тужилац својом кривицом учинио повреде радних обавеза које су му стављене на терет.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право.

Одредбом члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 ... 75/14), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запoсленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом, односно уговором о раду.

Колективним уговором туженог од 27.08.2014. године, чланом 52. став 2. тачка 5. прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду који својом кривицом учини повреду радне обавезе, између осталог, и ако учини другу повреду радне обавезе утврђену чланом 53. став 1. међу којима су „нецелисходно или неодговорно коришћење средства за рад“ (тачка 10.) и „проузроковање материјалне или нематеријалне штете послодавцу без обзира на вредност“ (тачка 25.).

Имајући у виду наведено, по оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да су се у радњама тужиоца стекла обележја повреде радне обавезе из члана 53. став 1. међу којима су „нецелисходно или неодговорно коришћење средства за рад“ (тачка 10.) и „проузроковање материјалне или нематеријалне штете послодавцу без обзира на вредност“ (тачка 25.) учињене кривицом туженог који је и раније био опомињан због управљања средством за рад неприлагођеном брзином и услови за отказ уговора о раду из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 ... 75/14). Стога му је предметним решењем туженог од 29.12.2014. године законито престао радни однос. Пре отказа уговора о раду, тужени послодавац је тужиоца писаним путем упозорио на постојање разлога за отказ, у складу са обавезом из члана 180. Закона о раду. Како је тужиоцу законито престао радни однос, то нема основа да буде враћен на рад код туженог у смислу члана 191. Закона о раду и да му тужени накнади штету због изгубљених зарада у утуженом периоду.

Супротно наводима ревизија у конкретном случају није повређена процедура давања отказа. У достављеном упозорењу (које је претходило доношењу предметног решења) тужени се на околност учињене повреде радне обавезе уз позивање, између осталог, и на фотографију насталог оштећења, које је тужилац имао прилике да прегледа, као и видео снимак, супротно није доказао, а чињеница да је видео евентуално нејасан, није овде од утицаја јер су нижестепени судови оценом и других изведених доказа несумњиво утврдили да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет.

Остале ревизијске наводе Врховни суд оцењује неоснованим, зато што се њима посредно указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што на основу члана 407. став 2. ЗПП није дозвољен ревизијски разлог.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Захтев туженог за накнаду трошкова за састав одговора на ревизију одбијен је као неоснован јер нису били потребни за вођење ове парнице, у смислу члана 154. став 1. ЗПП.

На основу члана 165. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић