Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2315/24 од 04.09.2024. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Лозници П 614/19 од 04.04.2020. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је, због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавила ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

Предмет спора је заштита права тужље на нужни део на заоставштини покојног ВВ (умрлог ..2018. године) и покојне ГГ (умрле ...2021. године), које тужиља наслеђује као њихов потомак - унука, по праву представљања покојног ДД, раније умрлог сина оставилаца. Поднетом тужбом тражено је утврђење да је уговорима о поклону Опу 634-2017 од 01.06.2017. године и Опу 775-2018 од 04.06.2018. године, које су оставиоци закључили са туженим, повређен нужни наследни део тужиље и утврђење њеног права сусвојине по том основу са одређеним идеалним деловима на заоставштини оставилаца.

Нижестепени судови су одбили тужбени захтев применом члана 43. Закона о наслеђивању, са образложењем да тужиља није доказала постојање оправданих разлога да јој се, уместо исплате новчане вредности нужног дела, утврди право сусвојине на заоставштини.

По оцени Врховног суда, о тужиљиној посебној ревизији у овом спору није потребно одлучивати ради новог тумачења права.

Према одредби члана 43. став 1. и 2. Закона о наслеђивању, право на нужни део је облигационо право тако да нужном наследнику припада новчана противвредност његовог нужног наследног дела али суд може, на његов захтев, одлучити да му припадне одређени део ствари и права које чине заоставштину (стварно право). Околности због којих се нужном наследнику може признати нужни део као стварно право у закону нису наведене. Оне се зато утврђују у свако конкретном случају и тичу се природе добара завештаних или поклоњених трећим лицима, личним и имовинским приликама нужног наследника, његовог односа са оставиоцем и других околности. Њихово постојање доказује нужни наследник који захтева од суда да му призна стварно право на заоставштини по основу нужног дела, као изузетак од правила да нужном наследнику по том основу припада новчана противвредност (облигационо право).

Уз ревизију тужиља није приложила правноснажне пресуде донете у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, које би оправдале потребу одлучивања ревизијског суда ради уједначавања судске праксе.

С обзиром да у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у прво ставу изреке.

Тужиљина ревизија није дозвољена ни на основу члана 403. став 3. ЗПП. Вредност предмета овог спора у тужби одређена износом од 20.000,00 динара, који је нижи од динарске противвредности од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, меродавног за дозвољеност ревизије у смислу наведене законске одредбе.

Из тих разлога, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић