Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2561/21 од 01.12.2021. године одбијене су жалбе тужених и потврђена означена првостепена пресуда у ставовима првом, другом, трећем, четвртом и шестом изреке (став први изреке) и одбијен захтев тужених за накнаду трошкова жалбеног поступка (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени Град Нови Сад благовремено је изјавио ревизију позивајући се на одредбе члана 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Посебна ревизија је, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; у даљем тексту: ЗПП), изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Испитујући дозвољеност ревизије, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији, узимајући у обзир врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева.

У конкретном спору правноснажном пресудом је усвојен захтев тужилаца за утврђење ништавости уговора о коришћењу стана закљученог 28.04.1994. године између тужених ЈКП за стамбене услуге „Стан“ и ГГ, која је обавезана да тужиоцима преда у супосед стан, слободан од лица и ствари, као и шупу и заједничке просторије у згради у којој се налази стан и да тужиоцима исплати накнаду за коришћење тог стана у висини закупнине за период од марта 2019. закључно са јулом 2020. године. Нижестепене пресуде почивају на околностима да су тужиоци 1993. године наследили половину непокретности (сваки са по 1/6 удела) у којој се налази и предметни стан, да је 1994. године, на основу одлуке туженог Града Новог Сада, тужено јавно комунално предузеће са туженом ГГ закључило уговор о коришћењу стана у згради која је у то време била сусвојина тужилаца са укупно ½ и друштвена својина са преосталом половином, а да од тужилаца није тражена ни сагласност нити одобрење за закључење тог уговора. Нижестепени судови су, имајући у виду одредбу члана 15. став 4. Закона о о основама својинскоправних односа којом је прописано да је за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђења целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и слично) потребна сагласност свих сувласника, закључили да је уговор о коришћењу стана од 28.04.1994. године противан принудним прописима и као такав ништав, у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, због чега су утврдили ништавост закљученог уговора, а тужену обавезали да стан са подрумом и заједничким просторијама који је користила по уговору од 1994. који је оглашен ништавим, слободан од лица и ствари, преда тужиоцима и исплати им новчане износе у висини закупнине на име коришћења стана.

Како ревидент не указује на другачије судске одлуке донете у чињеничној и правној ситуацији сличној оној каква је у конкретном случају и о супротном пресуђењу, није испуњен ниједан од законских услова за дозвољеност посебне ревизије, због чега је одлучено као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије и у смислу одредаба члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и оценио да ревизија није дозвољена ни у смислу те законске одредбе.

Наиме, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (члан 403. став 3. ЗПП). У конкретном случају вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде је означена износом од 500.000,00 динара, који је очигледно испод ревизијског цензуса од 40.000 евра, па је ревизија недозвољена и као таква одбачена другим ставом изреке овог решења, на основу члана 413. ЗПП.

Одлука о трошковима поступка по ревизији из става трећег изреке ове одлуке донета је на основу члана 165. став 1. у вези са чланом 153. став 1. ЗПП, с обзиром да ревидент није успео у поступку по ревизији.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић