Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију у односу на став први изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 18/20), Врховни суд је оценио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а указивање у ревизији на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП у вези са чланом 3. и 1. ЗПП , због прекорачења тужбеног захтева на који није указивано у жалби, на члан 194. и 294. ЗПП и члан 374. став 2. тачка 12, не представља разлоге из којих се ревизија, у смислу члана 407. ЗПП, може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог почев од закључења уговора о раду на одређено време број ... од 24.11.2017. године, са пуним радним временом и на основу више сукцесивно закључених анекса уговора о раду, прво на пословима ,,...“ без навођења основа за заснивање радног односа на одређено време, који је продужаван Анексима уговора о раду од 25.12.2017.године и 01.05.2018.године до Анекса од 29.01.2020.године у коме је чланом 2. измењена тачка 2.Уговора о раду и наведено да је запослени у радном односу на одређено време због потребе реализације пројекта по Уговору број ... као и наредним Анексима све до Анекса од 06.12.2020.године, такође због реализације пројеката по другим пословним уговорима, с тим што је за све време обављао исти посао, па све док му није престао радни однос решењем генералног директора туженог од 27.01.2021. године, због истека времена на који је заснован по уговору о раду ... од 24.11.2017. године, односно након укупног времена трајања радног односа дуже од 24 месеца.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужилац засновао радни однос код туженог на неодређено време,почев од 25.11.2019.године и да је решење о отказу уговора о раду од 24.11.2021 године незаконито, због чега је поништено.

По оцени Врховног суда нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14) прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време и да заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.), послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленима заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2.), ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање 5 радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6.).

Имајући у виду наведене законске одредбе, правилан је закључак нижестепених судова да се више закључених уговора о раду на одређено време (сукцесивни уговори) сматрају једним уговором. Ако запослени ради на пословима чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба у смислу цитиране одредбе члана 37. став 1. Закона о раду, укупно трајање рада по више уговора не може бити дуже од 24 месеца. У конкретном случају тужилац је са туженим закључио уговор о раду на одређено време и више анекса уговора о раду, за период дужи од 24 месеца непрекидног рада, у коме је обављао исте послове, па је тужени поступао противно одредбама закона којим је регулисан рад на одређено време, чиме је злоупотребио права послодавца.

Имајући у виду наведено правилан је закључак нижестепених судова да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време у смислу одредбе члана 37. став 1. и 6. Закона о раду. Зато су неосновани ревизијски наводи туженог којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Ревизијски наводи да је тужилац засновао радни однос на одређено време услед повећаног обима посла и реализације пројекта туженог су неосновани јер је до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време дошло истеком 24 месеца рада тужиоца, на истим систематизованим пословима на којима је постојала стална потреба за његовим радом тужиоца, а за супротно, како то правилно закључују судови, тужени није пружио доказе. С обзиром на то да је тужиоцу радни однос на неодређено време прерастао у радни однос на неодређено време, то је правилно, као незаконито, поништено оспорено решење о престанку радног односа због истека рока на који је заснован, јер се преображени радни однос, сада као радни однос на неодређено време не може законито отказати због протека времена.

Како се осталим наводима ревизије оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП, то је применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић