Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, у преиначујућем делу и у погледу одлуке о трошковима поступка, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући пресуду у побијаном делу на основу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23 –други закон) Врховни суд је оценио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу на неодређено време по уговору о раду од 30.04.2007. године на пословима специјалисте ... у јединици ... у Институту за инфективне и тропске болести. У време заснивања радног односа, тужиља је имала пребивалиште у ..., а тужени је признао и редовно исплаћивао тужиљи месечни износ на име превоза на релацији од тужиљиног места становања до радног места. У току трајања радног односа тужиља је променила место пребивалишта, што је констатовано у Анексу број 3 уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 02.06.2015. године, у коме је као место становања тужиље означена ... . Пре тога, 24.04.2015. године тужиља је дала изјаву у којој је писаним путем обавестила послодавца која средства превоза користи, према промењеном месту становања. Вештачењем је утврђена висина трошкова превоза који би тужиљи припадали у утуженом периоду на релацији новог места становања до радног места. Тужиља у овој правној ствари захтева исплату разлике накнаде трошкова ради доласка на рад и одласка са рада почев од јуна 2015. године до октобра 2016. године, а обзиром на промену места становања.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио као неоснован тужбени захтев са образложењем да, сходно одредби члана 118. став 2. Закона о раду, промена места становања након закључења уговора о раду не утиче на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да надокнати запосленом, без сагласности послодавца.

Другостепени суд је закључио да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев са образложењем да тужиљи сходно одредби члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду и члана 102. став 1. тачка 1. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе припада право на трошкове превоза који су утврђени вештачењем вештака економско – финансијске струке.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом туженог указује да је побијана пресуда у преиначујућем делу донета уз погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 118. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 75/14), који је у примени од 29.07.2014. године, промена места становања запосленог након закључења уговора о раду не може утицати на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да накнади запосленом у тренутку закључења уговора о раду, без сагласности послодавца.

Према одредби члана 102. став 1. тачка 1. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 1/15), запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одласак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз у складу са Колективним уговором код послодавца, Правилником о раду и уговором о раду.

Одлуком о накнади трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у Клиничком центру Србије од 13.02.2015. године, у члану 3. став 2. предвиђено је да промена места становања запосленог након 28.07.2014. године не може да утиче на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да накнади запосленом без сагласности послодавца.

У конкретном случају, тужиља је након заснивања радног односа, у априлу 2015. године, променила место становања, о чему је обавестила послодавца изјавом од 24.04.2015. године, али је тужени послодавац наставио да исплаћује трошкове превоза тужиљи према ранијем месту становања и није дао сагласност за увећане трошкове превоза.

Следствено изнетом, по оцени Врховног суда, тужиљи не припада потраживана разлика накнаде трошкова ради доласка и одласка на рад у утуженом периоду, због чега не постоји обавеза туженог да тужиљи накнади ту разлику, с обзиром да је тужени као послодавац, у свему поступио у складу са законом.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Туженом су признати трошкови састава ревизије у износу од 27.000,00 динара, с обзиром на његов успех у ревизијском поступку, па је на основу члана 153, 154. и 163. став 1. ЗПП донета одлука као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић