Против правноснажне другостепене пресуде, у делу у коме је одбијена жалба туженог и потврђена првостепена пресуда, тужени је благовремено изјавио ревизију, с позивом на одредбу члана 404. ЗПП, због погрешне примене материјалног права, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Према разлозима другостепене пресуде у побијаном делу, правилно је поништена Одлука о покретању поступка искључења тужиоца, донета 21.12.2023. године, јер нису били испуњени услови за доношење такве одлуке у смислу одредбе члана 204. Закона о привредним друштвима, у вези одредбе члана 376. истог закона. Како седница скупштине на којој је наведена одлука донета није била сазвана у складу са одредбом члана 204. Закона о привредним друштвима, нити су истој присуствовали сви чланови друштва да би се могао применити изузетак према коме није потребно сазивање седнице, у смислу одредбе члана 206. Закона о привредним друштвима, тужилац има право на поништај те Одлуке сагласно одредби члана 376. став 1. тачка 1. и 2. Закона о привредним друштвима.

Према одредби чл. 381 ст.1. тач. 5. Закона о привредним друштвима, незаконита одлука скупштине неће бити поништена ако је замењена другом одлуком која је донета у складу са законом, статутом и пословником. Међутим, у том случају, у тој другој одлуци мора бити изричито наведено да та одлука замењује претходну одлуку. У Одлуци коју је тужено друштво донело ван седнице, дана 22.03.2024. године, а за коју је другостепени суд утврдио да је законита, није наведено да се њоме замењује Одлука донета на седници одржаној 21.12.2023. године. Осим тога, имајући у виду да је другостепеном пресудом утврђено да је законита Одлука туженог од 22.03.2024. године, не би могле егзистирати две одлуке друштва о искључењу тужиоца. Штавише, чак и да је том Одлуком замењена незаконита Одлука донета на скупштини одржаној 21.12.2023. године, постојала би обавеза туженог друштва, изричито предвиђена одредбом члана 381. став 3. Закона о привредним друштвима, да сноси трошкове спора и накнади евентуалну штету, ако би такав захтев био постављен. Врховни суд налази да разлози на којима је заснована примена материјалног права у побијаној другостепеној пресуди не упућују на потребу новог тумачења права о посматраном правном питању, нити на потребу уједначавања судске праксе.

Како нису испуњени ни други услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом одредбе чл. 404 ст. 2 ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије туженог, у смислу одредбе члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија туженог недозвољена.

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда, донете у парници о спору мале вредности, ревизија није дозвољена. Привредним споровима мале вредности, сходно одредби члана 487. став 1. ЗПП, сматрају се спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Вредност предмета спора у конкретном случају износи 10.000,00 динара. Следи да против одлуке другостепеног суда донете у предметном привредном спору мале вредности ревизија није дозвољена.

У складу са изнетим Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић