Оцењујући основаност захтева за преиспитивање правноснажне пресуде у смислу чл. 423. и 424. у вези члана 421. став 2. и члана 8. и члана 3. став 3. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да је захтев неоснован.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је током 2019. године доласком код својих родитеља у ..., преко својих пријатељица сазнала да своја новчана средства може да орочи повољно код туженог и од истих је добила податке за контакт телефон са ББ, тада запослене код туженог. Тужиља се састала са ... дана 17.06.2019. године у ... у једном ресторану и том приликом јој је ББ предочила погодности закључивања уговора о орочавању девизних средстава преко ње код туженог уз истовремену могућност да ће прве године имати бесплатно осигурање живота. Тужиљи су одговарали предочени услови, предала је ББ износ од 8.900 евра без сачињавања било какве писмене документације. Касније, путем поште тужиља је добила „потврду о уплати о орочавању средстава“, као и „полису осигурања живота“. Наведена „потврда“ била је написана на меморандуму туженог и у истој је наведено да је тужиља потписивањем понуде и уплатом средства стекла право на капитал у износу од 5%, те да поред приноса на капитал стиче право на полису животног осигурања као и да јој курс по којој се обрачунава износ уплате 1 евро = 125 РСД. Као датум уплате тих средстава наведен је 17.06.2019. године док је датум исплате наведен 17.12.2019. године. У наведеној потврди, као износ уплате орочења означен је износ од 1.250.000,00 динара а који износ исплате након истека рока орочења износи 1.312.500,00 динара. Потврда је снабдевена печатом туженог али није потписана од стране овлашћених лица туженог, нити од тужиље. Поред потврде тужиља је примила и полису број ... од 10.09.2019. године која је насловљена као „осигурање живота везано за јединице инвестиционих фондова уговарача осигурања. Почетак осигурања је 01.09.2019. године, а истек 01.09.2038. године. Премија осигурања је 125.000,00 динара. Полиса је снабдевена печатом туженог и потписима овлашћених лица туженог. Због информације из медија да постоје проблеми у пословању туженог тужиља је у септембру 2019. године позвала ББ са намером да повуче орочена средства али је иста уверила да је све у реду са пословањем туженог и након тога је 26.09.2019. године ББ уплатила на рачун тужиље 200.000,00 динара. У наредном периоду тужиља и ББ су одржавале повремене контакте све до хапшења ББ. Тужиља је 30.12.2019. године упутила туженом захтев за исплату орочених средстава са капиталом на принос у износу од 5%. ББ је била запослена код туженог на месту заступник за продају животног осигурања које ће обављати у ..., продајна мрежа живот.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље основан. Налази да се одговорност тужене заснива на одредби чл. 154. и 170. Закона о облигационим односима јер је тужени субјект код кога је ББ била запослена. Тужени није ограничио или контролисао употребу свог печата и меморандума чиме је омогућио свом запосленом да у његово име и за његов рачун закључи уговор са тужиљом о орочењу девизних средстава и од ње преузме новац. Стога је сходно чл. 154. и 170. ЗОО одговоран за насталу штету коју је тужиља претрпела.

Другостепени суд је у свему прихватио правну аргументацију првостепеног суда.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право. 

Чланом 154. став 1. ЗОО прописано је ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Чланом 170. став 1. ЗОО прописано је да за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузећу коме је запослени радио у тренутку проузроковања штете осим ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало.

ББ је била запослена код туженог. Иста је била овлашћена да закључује уговоре о осигурању живота везано за јединице инвестиционих фондова. Стога се не може сматрати да ББ није била овлашћено лице које је наступало у име туженог. Странка која је закључивала уговор о улагању девизних средстава – тужиља није била дужна да проверава која су овлашћења ББ. ББ у погледу закључења уговора о орочењу девизних средстава наступала је у име туженог, тужиља је истој предала новац а на име тога добила је потврду о уплати новца која потврда је издата на меморандуму и садржи печат туженог. Тужени је био у обавези да контролише употребу печата и меморандума. Одговорност туженог се огледа у томе што није пажљиво контролисао ко све може доћи до печата и меморандума за издавање таквих потврда. Несавесним радом је омогућио свом запосленом да у његово име и за његов рачун закључи уговор са тужиљом о орочавању девизних средстава и од ње преузме новац. Осим тога, новац је уплаћен на рачун туженог према издатој потврди коју је тужиљи предала ББ без обзира на чињеницу што формално правно није утврђено да је назначени уговор о орочавању девизних средстава, ништав, тужени је одговоран јер је ББ радила као његов радник. Стога, по члану 170. ЗОО је тужени одговоран. С друге стране уколико тужени не би био обавезан на исплату траженог новца, исти би се неосновано обогатио, па би тужиља и по том основу могла да потражује исплату уплаћеног новца и штету коју је због тога претрпела. Тужиља потражује уплаћени новац. Овде се ради о грађанскоправном односу а кривични поступак који се води против ББ нема утицаја на решење ове правне ствари.

Због свега изнетог, Врховни суд налази да је захтев за преиспитивање правноснажне пресуде неоснован, па је на основу чл. 423. и 424. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић