Против решења о трошковима поступка садржаног у пресуди Вишег суда у Прокупљу Гж 1736/19 од 23.01.2020. године тужиља је, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11...55/14) због потребе разматрања правних питања и уједначавања судске праксе у вези права на накнаду трошкова поступка. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијано решење о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Тужиља је тужбом од 24.08.2017. године захтевала да се тужена обавеже да уплати припадајуће доприносе пензијског и инвалидског осигурања. Нижестепеним пресудама усвојен је тужбени захтев, па је тужена обавезана да у корист тужиље уплати доприносе пензијског и инвалидског осигурања надлежном РФ ПИО за период од 01.08.2012. године до 28.11.2012. године, по стопи који ће важити на дан уплате. Првостепеном пресудом обавезана је тужена да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 21.000,00 динара, док је другостепеном пресудом преиначена одлука првостепеног суда у погледу решења о трошковима поступка садржаног у ставу 4. изреке тако што је одлучено да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. Став другостепеног суда је да је тужиља доприносе могла потраживати и у ранијем поступку којем је потраживала разлику накнаде за случај незапослености.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права у делу нижестепене одлуке којом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одредбом члана 153. става 1. ЗПП, прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. става 1. ЗПП је прописано да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак другостепеног суда да трошкови овог поступка тужиљи нису били потребни. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка, осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни једном законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка, у ситуацији када је странка успела у спору. Сходно наведеном, Врховни касациони суд је одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду у делу одлуке о трошковима поступка којим је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 21.000,00 динара.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 416. става 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у ставу другом изреке.

Како је тужиља успела у поступку по ревизији досуђени су јој трошкови за састав ревизије у износу од 12.000,00 динара, на основу члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић